Artičoke, Avokado, Bademi i t. dalje...

Bosiljak Ocimum basilicum L.

Istorijat i rasprostranjenost

Bosiljak potiče iz Indije, već pre 5.500 godina poznavali su ga Egipćani, a u starom Rimu u vreme vladavine Julija Cezara bio je cenjena lekovita i začinska biljka. Na prostor Srednje Evrope preneli su ga monasi u XII veku. Danas je rasprostranjen na širem području Mediterana.

Botaničke i morfološke karakteristike

Bosiljak je jednogodišnja, zeljasta biljka, razgranate stabljike visine 30-80cm. Stabljika je četverougaona, dlakava, sitnoizbrazdana. Listovi su jajoliki i na kraju šiljasti na dugim peteljkama, najčešće zeleni, ali postoji i ljubičasti bosiljak, koji, uglavnom, služi kao ukrasna biljka. Listovi su pokriveni dugim, kovrdžavim dlačicama. U gornjem delu stabljike nalaze se mali, beli dvousnati cvetovi. Višebojni su, beli, ružičasti ili purpurni. Prijatnog je mirisa, a ukusa je gorkog i aromatično ljutog.

Hemijski sastav

Bosiljak sadrži 0,4-0,8% eteričnog ulja, tanine, saponine, gorke materije i dr. Kvantitativno dominantna koponenta eteričnog ulja je metilkavikol (13,5-87,2%), a zatim linalol (1,1-69,0%) i metileugenol (7-13, 2%).

Lekovitost

Bosiljak umiruje, opušta, uspavljuje. Podstiče lučenje stomačnih sokova, pa pospešuje varenje i izaziva apetit. Efektan je u sprečavanju parandetoze. Eterično ulje bosiljka deluje antiseptički, antiinflamatorno. Dobar je karminativ, antispazmolitik, ekspetorans, stimulator sekrecije žuči i pankreasa, karminativ, antidepresiv. Utvrđeno je njegovo pozitivno dejstvo na inhibiciju brojnih mikroorganizama i gljivica kao: Listeria monocytogenes, Staphylococcus aureus, Escherichia coli, Yersinia enterocolitica, Pseudomonas aeruginosa, Botrytis fabae, Candida albicans, Klebisiella pneumoniae.

Upotreba

Bosiljak se upotrebljava u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu. Ovim začinom se začinjavaju čorbe, sosovi, paštete, kobasice jela od jaja, sveži sir i dr.

Narodna imena

Bosiok, bosilje, fasliđan, masliđan, bažilek, baselak, basilje, bašelak, bosilek, vasleđen, đen, mislođin, murtela, pitomi vesligen, faslidžan, fesligen, fesliđan.

--------------

Celer Apium graveolens L.

Istorijat i rasprostranjenost

Kao samonikla biljka celer je bio poznat još u pradavna vremena. Pronađen je u grobnicama faraona u Egiptu, spominje se u Homerovoj odiseji. Poznavali su ga i koristili u staroj Grčkoj, Rimu. Hipokrata je preporučivao ljudima, koji su imali slabe nerve. Francuski fizioterapeut Maurice Mességué je u svojim knjigama o lekovitom povrću opisao celer kao izuzetno lekovitu biljku. Od XVI veka počinje njegov uzgoj kao kultivisane biljke.
Rastprostranjen je od Azije do Severne Afrike, preko Sredozemlja do evropskih zemalja.

Botaničke i morfološke karakteristike

Celer je dvogodišnja ili višegodišnja, zeljasta biljka. Koren joj je mesnat i vretenast, a može da bude i gomoljast. Stabljika mu je razgranata, visine 40-80cm. Listovi su veliki i perasto razdeljeni, tamnozeleni i sjajni, dok su listići klinastog oblika, gore urezani i nazubljeni. Beli i sivobeli cvetovi nalaze se u cvetnom štitu, koji je zrakast i na kratkoj peteljci. Plod je kuglast i rebrast. Samonikli celer se malo koristi zbog jakog i neugodnog mirisa. Uglavnom se upotrebljava kultivisana biljka, koja se odlikuje karakterističnim, inzezivnim i prijatnim mirisom, koji se zadržava i nakon sušenja listova i korena.

Hemijski sastav

List celera sadrži eterično i masno ulje. Koren sadrži eterično ulje (1,5-3,0%), šećer (2,7%), apin, apigenin, pentozane i lipide. Sadrži vitamine B kompleksa, vitamin A, C, E, minerale, kalcijum (73,9 mg/100g), kalijum (308 mg/100g), natrijum (33,8 mg/100g) i dr.
Eterično ulje celera sadrži limonen u najvećoj količini (40,5-80,0%), zatim cis-osimen (12,5-18,5%), β-selinen (10-16,3%), β-kariofilen (10,5%), α- i β-pinen, mircen, cis-β-ocimen, γ-terpinen, cis-alo-ocimen, trans-farnesen, humulen, apiol, β-selinen, dihidrokarvon, apigenin.


Lekovitost

Za lek se koristi koren kultivisanog celera. Lekovite materije su najviše sadržane u sirovom, sveže isceđenom soku iz korena. Upotreba celera pospešuje metabolizam. Delotvoran je u lečenju astme, katara pluća, promuklosti, bolesti nervnog sistema, bubrega, mokraćnih kanala, gihta, reumatskih obolenja. Koristi se za stimulisanje apetita, otklanjanje probavnih smetnji i jačanje želuca, gojaznosti, grčeva u grudnom košu, poboljšanje krvne slike i cirkulacije krvi, za snižavanje krvnog pritiska. Celer pomaže stvaranje žuči. Naučnici su dokazali da celer sadrži supstance, koje šire arterije i smanjuju koncentraciju hormona stresa, koji utiče na kontrakciju krvnih sudova. Utvrđeno je da utiče na smanjenje koncentracije «lošeg» holesterola. Fitoelement celera-kumarin uklanja slobodne radikale i sprečava oštećenje ćelija, takođe podstiče stvaranje belih krvnih zrnaca. U fazi ispitivanja je uticaj jednog od sastojaka celera-acetileniksa na zaustavljanje umnožavanja ćelija kancera. Poboljšava reakciju imunog sistema.

Upotreba

Koren celera se najčešće koristi u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu za pripremu salata, variva, supa i čorba.

Narodna imena

Ak, cereviz, pitomi celer, celon, selen, selin, zelena kretuš, opih, šelin.

-----------

Cimet Cinnamomum ceylonicum Blume i Cinnamomum cassia

Istorijat i rasprostranjenost

Cimet je jedan od najstarijih začina. Pominje se 2.800. godine pre n.e. u kineskoj botanici. Bio je izuzetno cenjen i u starom Egiptu, gde je upotrebljavan i za balzamovanje. Bio je vredniji od zlata i veoma popularan u srednjem veku.
Poreklom je iz Šri Lanke, Mijanmara i Indije. Droga se uzgaja na Cejlonu, u Indoneziji, Kini, Japanu, Vijetnamu, Javi i Južnoj Americi.

Botaničke i morfološke karakteristike

Cimet je osušena kora žbunastog, zimzelenog drveta cimetovca. Cimetovac u divljini naraste i do 7m, a kultivisani do 3m. Lišće i kora su sa karakterističnom aromom. Listovi su ovalni sa izraženim nervima. Plodovi su bobice purpurne boje.
Razlikuju se cejlonski i kasija cimet. Cejlonski cimet, koji se prodaje u obliku štapića, žutobraon boje, ima nežniju i pikantniju aromu i kvalitetniji je od kasija cimeta. Kasija cimet je crvenkaste boje, lošijeg kvaliteta, oštrijeg ukusa, lagano pecka jezik.

Hemijski sastav

Cimet sadrži eterično ulje (0,4-8,0%), celulozu, ugljikohidrate, tanin, manitol, kumarine i dr. Jedan je od najaromatičnijih začina. Slatkastog je, veoma prijatnog mirisa. Ukus mu je ljutkast, opor i topal.
Eterično ulje je svetložuta tečnost izrazito aromatičnog mirisa, slatkastog okusa, koji blago peče. Osnovne komponente eteričnog ulja su: cimetaldehid (65-75%), α-bergamoten (27,4%), α-copaen (23,0%), transcimetna kiselina (10%), cimetni alkohol, (8,0%), eugenol (5,0%) i dr.
Lekovitost

Cimet je prirodni astrigens, antifungal, antibakterik, aromatik, dispeptik, antidijabetik, diuretik, dezifecijens, hemostatik, korigens, nerving, stomahik, karminativ, spazmolitik i stimulans. Jača srce i želudac, a pomaže kod dijabetesa tipa 2. Pozitivno deluje na uravnoteženje odnosa holesterola. U kombinaciji sa drugim lekovitim biljkama povoljno utiče na eliminaciju celulita, sanira bronhitis.

Upotreba

Cimet se koristi u prehrambenoj, kozmetičkoj i farmaceutskoj industriji.
U prodaji se nalazi u obliku tankih savinutih komada, dugih 10-20 cm, debljine 1-2 mm, kojima je uklonjen veći deo primarne kore. Kora se odmah zavija i to jedna oko druge, belkaste je boje, spajanjem postaje crvenosmeđa zbog flobafena.
Cejlonski cimet se koristi za oplemenjivanje kompota, slatkih jela, variva, vrućih napitaka. Kasija cimet se više upotrebljava za posebna jela i umake i najčešće se nalazi u mlevenom obliku.

Narodna imena

Kaulin, cimit.

Crveni luk, Crni luk Allium cepa L.

Istorijat i rasprostranjenost

Crveni luk je veoma rasprostranjena biljka, najverovatnije poreklom iz Azije. U Evropi je poznat od bronzanog doba. Poznavali su ga i posebno cenili Egipćani i Grci. U Kini je kultivisan pre više od 5.000 godina.

Botaničke i morfološke karakteristike

Crveni luk ima podzemnu, gomoljastu stabljiku, koja se sastoji od sočnih, ljuskavih listova. Može da naraste i do 1,2m. Iz središta izlazi šuplji nadzemni deo stabljike plavozelene boje. Listovi su valjkasti, zelenkastobeli. Cvetovi se nalaze na vrhu stabljike u obliku kuglaste cvasti i zelenkastobele su boje. Miris mu je prodoran, potiče od alkalnih sulfida, a ukus je izrazito ljut, potiče od sumpornih heterozida.

Hemijski sastav

Crveni luk ima najviše ugljikohidrata u svežem i dehidriranom stanju (30,0:71,4%), proteina (1,5-6,5:17,5%) i vrlo malo lipida (0,2:0,6%). Osnovu biološke vrednosti luka čine minerali i vitamini. Pored znatnog prisustva kalijuma (180 mg/100g) i sumpora (70,0 mg/100 g) i niza oligoelemenata, crni luk sadrži vitamine (B1, B2, C, E, K, P) i karotin (provitamin A), glikozide, eterično ulje u neznatnim koncentracijama (0,005-0,015%), biljne hormone, koji su slični insulinu, bakterostatike, baktericidne fitoncide i dr.
Hemijski sastav crvenog luka čine i alin i slične sumporne komponente:
dipropildisufhid, metilpropildisufhid, alilpropildisufhid, etildisulfid, tiol i
vinilsulfid.

Lekovitost

Lekoviti deo biljke je lukovica, koja deluje kao reumatik, antiseptik, antisklerotik, antispasmolitik, antiviral, baktericid, karminativ, depurativ,
digestiv, diuretik, ekspektorans, fungicid, hipoglikemik, hipotensiv, tonik, stomahik, fibrinolitik.

Crveni luk nadražuje kožu, pobuđuje prokrvljenost sluznice i izlučivanje sluznih žlezda te najbrže obustavlja sve procese trulenja i vrenja. Crveni luk jača srce, čisti krv, povećava apetit, pospešuje izlučivanje urina, jača nervni sistem, pospešuje varenje, eliminiše nadutost, rastvara sluz i deluje protiv grčeva. Sok od crvenog luka, zdrobljen kao i pečeni crveni luk imaju višestruku upotrebu u lečenju izvana, na primer, kod uboja, lišajeva, čireva i sl. Dokazano je da je efikasan u lečenju disajnog sistema (bronhitis, astma), hiperglikemije, pa čak preventivno deluje protiv nastanka kancera, a povoljno utiče i na lečenje ove bolesti u debelom crevu. Sprečava sintezu trombova.
Crveni luk inhibira bakterije: Streptococcus mutans, Streptococcus subrinus, Porphyromonas gingivalis i Prevotella intermedia, Klebsiella pneumonia i gljivice: Microsporum canis, Microsporum gypseum, Trichophyton simii, Trichophyton mentagrophytes, Chrysosporium queenslandicum, Aspergillus flavus i Penicillium rubrum.

Upotreba

Crveni luk se upotrebljava u prehrambenoj indutriji i kulinrstvu u pripremi gotovo svih jela sa mesom, povrćem i pečurkama.

Narodna imena

Luk, crni luk, lukac, kromid, kapula, mrki luk, crljenac, čebula, voćak,
kokar, glavata ljutika, kromit.

--------------

Čili Capsicum frutescens L.

Istorijat i rasprotranjenost

Zemlja porekla čilija je Meksiko gde se uzgajao još pre 9.000 godina. Uspeva u američkim državama Kalifornija, Karolina i Luisiana, a u Evropu ga je preneo Kristofer Kolumbo sa svojih proputovanja po Karibima; smatrao je da je otkrio novu vrstu bibera. Ferdinand Magelan je čili preneo u Afriku i Aziju.

Botaničke i morfološke karakteristike

U porodici Capsicum ima na stotine vrsta čili paprika. Raznolikog su oblika, veličine, boje (najčešće crvene ili zelene), ukusa i ljutine. Ukus čili paprika varira od blagih do izrazito ljutih, zavisno od sorte. Ljutinu čili paprikama daje kapsaicin, koji je najviše zastupljen u središnjem delu sa semenkama i belim pregradama.
Najpopularnije vrste su: kajene, habańero, čipotle, jalapeńo, anaheim, ančo, poblanos i seranosi.

Hemijski sastav

Sveža crvena čili paprika je bogata β -karotenom (534 μg), luteinom i zeaksantinom (709 μg) i vitaminom C (143,7 mg%). Sadrži relativno niske količine ugljikohidrata u svežem stanju u odnosu na čili papriku u prahu (8,8:55,0%), proteina (1,9:12,0%), celuloze (1,5:34,0%) i lipida (0,4:17,0%). Koncentracija eteričnog ulja je 0,76% u čijem se sastavu nalaze, između ostalih komponenti, cineol, linalol i limonen.

Lekovitost

Lekovitost čili paprika leži u sastojku kapsaicin. Kapsaicin pomaže kod upalnih procesa, jer je moćan inhibitor neuropeptida, koji ih uzrokuje. Podstiče izlučivanje sekreta iz nosa i pluća. Delotvoran je pri lečenju nervnih poremećaja, bolova povezanih sa migrenom, psorijazom i dijabetičkim neuropatijama, a otkriveno je i da značajno usporava pojavu artritisa. Crvena čili paprika pokazala je svojstvo redukovanja holesterola i triglicerida, sprečavanja nakupljanja krvnih pločica, povećavanja sposobnosti organizma da razgradi fibrinogen, koji učetvuje u formiranju krvnih ugrušaka. Čili sprečava pojave srčanog, moždanog udara, plućne embolije, ateroskleroze i drugih kardiovaskulanih bolesti. Novija istraživanja su pokazala da postoji mogućnost da kapsaicin iz čilija može da spreči širenje tumornih stanica prostate, a neke studije upućuju i na sprečavanje širenja kancera jetre. Čili uništava štetne bakterije u želucu kao što je Helicobacter pylori i potiče lučenje zaštitnih želudačnih sokova. Kapsaicin povećava termogenezu (povećava metabolitičku aktivnost) i upotrebu kiseonika, što može pomoći pri regulisanju telesne mase. Čili utiče na smanjenje rizika od hiperinzulinemije, poremećaja povezanog s dijabetesom tipa 2. Kada se jelu doda čili, količina insulina, potrebnog za smanjenje šećera, je manja, a značajnije se smanji kada se čili redovito konzumira. Vanjska primena kapsaicina u obliku krema ublažava bol na koži, koji uzrokuju herpes zooster, neuralgija ili postoperativne traume vezane uz amputacije.

Upotreba

Čili ima primenu u prehrambenoj industriji i u kulinartvu. Koristi se kao hrana, začin, a cenjen je i zbog svog lekovitog delovanja. Svež ili u prahu, koristi se prvenstveno kao začin u pripremi slanih jela, mesa, ribe, pikantnih sosova, ali i deserata i napitaka. Na tržište dolazi u svežem, osušenom (celi plodovi, mleveni, drobljeni) i u konzerviranom obliku.

Narodna imena

Kajenski papar, papričica, paper, bel paprika.

----------------

Čubar Satureja hortensis L.

Istorijat i rasprostranjenost

Čubar je poreklom iz Istočnog Sredozemlja i Srednjeg Istoka. Najveći uzgajivači čubra su Francuska, Španija, Nemačka, Kanada i SAD.

Botaničke i morfološke karakteristike

Čubar je jednogodišnja, zeljasta, vrlo razgranata biljka. Visoka je do 40cm. Listovi su uski, dugi do 3cm, po obodu celi i naspramni. Ima sitne cvetove bele ili ružičaste boje. Miris mu je aromatičan, a ukus ljutkast, sličan biberu.
Zanimljivo je da čubar cveta dva puta u jednoj sezoni.

Hemijski sastav

Čubar sadrži 2% eteričnog ulja, ugljikohidrate (54,6%),celulozu (15,3%), mineralne materije (8,7%), proteine (7,1%) i vitamine A (865 mg/100g).
Količinski dominantna komponenta eteričnog ulja čubra je timol (29-62,6%), a po koncentraciji su značajni i karvakol (6,6-42,7%) i p-cimen (4,5-30,0%).

Lekovitost

Čubar ima svojstva antispazmolitika, afrodizijaka, astringensa, baktericida, karminativa, ekspektoransa, fungicida, stimulansa. Pojačava lučenje stomačnih sokova, ublažava nadimanje, pročišćava organizam, ublažava tegobe organa za varenje i disanje. Zbog fenolnih materija u eteričnom ulju za čubar je karakteristično jako antiseptičko delovanje. Utvrđeno je njegovo pozitivno antivirusno delovanje u lečenju herpes simplexa tipa 1 i HIV 1.

Upotreba

Čubar ima primenu u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu kao dodatak salatama, sosovima i jelima od mahunarki.

Narodna imena

Bresina, šetraj, vrisak, morski, čuberica, čubrika, čubrica, čumborak, čupar,
bažulek, vrijesak

Đumbir Zingiber officinalis Rosc.

Istorijat i rasprostranjenost

Đumbir je divlja biljka, koja potiče iz tropskih predela Jugoistočne Azije. Uzgajaju ga već veoma dugo u Indiji i Kini. Spominjao ga je kineski filozof Konfucije oko 500 god. pr.n.e, a spominje se i u Kuranu, što znači da je bio poznat i u arapskim zemljama. Đumbir je jedan od prvih egzotičnih začina koga su upoznali Evropljani.
Njegov najveći proizvođač je Indija, kolevka egzotičnih začina. Đumbir se danas uzgaja u mnogim zemljama kao što su Kina, Nigerija, Jamajka, Haiti, Tajvan, Japan, Egipat, Grčka, Meksiko i dr. Najcenjeniji je đumbir s Jamajke koga, iako sadrži samo 1% eteričnog ulja, cene zbog njegove prefinjene arome.

Botaničke i morfološke karakteristike

Đumbir je trajnica s puzavom podzemnom stabljikom iz čijih gomoljastih zadebljanja-rizoma izrasta uspravna stabljika visine 30–120 cm, s naizmjenično raspoređenim, uskim, duguljastim, sjajnim listovima. Svojim izgledom je sličan trski. Cvate malim žutozelenim cvetovima, koji su sakupljeni u stožaste, grozdaste cvasti. Kvalitetan, svež koren đumbira je glatke površine, svetlo braonkaste boje, čvrst, na preseku žućkastobeo bez prisutnosti sivih delova i sa mirisom limuna.

Hemijski sastav

Đumbir sarži eterično ulje u koncentraciji od 0,25-3%, 5-8%, smole, skrob, gingerol i dr. Glavni sastojak eteričnog ulja je seskviterpen zingiberen. Seskviterpenov alkohol daje karakterističan, blagi miris đumbiru. Ljutina đumbira potiče od neisparljivih smolastih sastojaka zingerona, gingerola, shogaola i dr. Ovaj začin sadrži preko četrdeset antioksidativnih komponenti. Aroma đumbira potiče od seskviterpena, cineola, citrala i dr.

Lekovitost

Đumbir je dobar antioksidans, antiseptik, antispazmolitik, aperitiv, tonik, afrodizijak, baktericid, karminativ, stimulans, laksativ, rubefaciens, stomahik, ekspektorans. Ublažava reumatske i bubrežne bolove, snižava arterijski pritisak, leči jetru, diareju, poremećaje funkcije probavnog i nervnog sistema. Delotvoran je u lečenju žutice, jača fizičke i umne funkcije organizma, posebno u pedijatriji u slučajevima usporenog psihomotornog razvoja i poremećaja govora, poboljšava kvalitet sna, eliminiše šumove u ušima, smanjuje toksično dejstvo hemoterapeutskih sredstava. Koristi se u lečenju disajnih puteva; kašalj, bronhijalna astma, pneumonija. Povećava aktivnost štitne žlezde. Intenzivira proces razlaganja masnoća u organizmu i deluje inhibitorno na sintezu negativnog holesterola. Nije dozvoljena njegova primena jedino kod pacijenata, koji boluju od čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Pokazao se efektan u saniranju gljivičnih obolenja i dijabetesa.

Upotreba

Đumbir ima primenu u prehrambenoj industriji i kulinarstvu. Koristi se svež, osušen i isitnjen, kao začin za pečurke, meso i ribu, pirinač i jela od povrća, ali i za pripremu kolača.

Narodna imena
Vruća trava, gingibar, đinđibar, đumber, žumbir, mrki ingver, isiot, isjet, pravi ingver, zenzer, zendžefil, zinđefil, imbor, cencer, crni ingver

Estragon Artemisia dracunculus L.

Istorijat i rasprostranjenost

Pradomovina estragona su Rusija i Mongolija odakle je prenet na ostala područja; danas raste samoniklo ili kultivisan u svim evropskim zemljama. Iako je poznato da su stari Grci koristili listove estragona kao lek protiv zubobolje, nema drugih tragova da se koristio u Evropi pre XVI veka.

Botaničke i morfološke karakteristike

Estragon je višegodišnja biljka. Stabiljka je bogato razgranata, svetlozelena, grmolikog izgleda, visine 60-120cm. Koren je zmijolike forme. Listovi su uski i lancetasti, zelene boje i ispuštaju ulje na donjoj strani. Cvetne glavice su skoro okrugle, a jezičasti cvetovi su žute boje. Biljka ima svojstven, prodoran miris i ljutkast ukus sa malom primesom gorčine.
Francuski ili nemački estragon je kvalitetniji od ruskog.

Hemijski sastav

Dehidrirani estragon sadrži 0,1-3,0% eteričnog ulja, ugljikohidrate (44,7%), proteine (24,2%), mineralne materije (12,3%), lipide (7,3%), vitamine i dr.
Eterično ulje estragona sadrži veliki broj komponenti, a po koncentraciji su značajni terpinolen (25,4%), cis-ocimen (22,2%), β- felandren (13,1%), 5-fenil-1,3-pentadin (11,7%) i dr.

Lekovitost

Cela biljka se odlikuje lekovitim svojstvima. Estragon pospešuje apetit, podstiče metabolizam. Deluje na saniranje skorbuta. Efikasan je antidepresiv, stomahik, hipnotik, antianemik, antifungal.

Upotreba

Estragon ima primenu u prehrambenoj industriji i u proizvodnji kozmetičkih preparata kao i u kulinarstvu. Upotrebljava se svež i osušen za salate, za pripremu živinskog mesa, tunjevine, pikantnih sosova, supa i variva, uz divljač, ovčetinu i govedinu. Stavlja se i u marinirano povrće. Senf i sirće od estragona odlikuju se tipičnim ukusom i mirisom.

Narodna imena

Zmijska trava, kozlac, betram

Idjirot Acorus calamus L.

Istorijat i rasprostranjenost

Iđirot je poznat hiljadama godina na Istoku, u Indiji, Japanu, Kini, a u srednjem veku je uvezen u Evropu iz Kine, a kasnije i u Severnu Ameriku. Uzgaja se u Šri Lanki, Burmi i drugim zemljama.

Botaničke i morfološke karakteristike

Iđirot je dugogodišnja biljka. Ima jako razgranat koren. Iz gornjeg, prednjeg kraja korena izbijaju mnogobrojni ravni, sabljasti listovi visine do 1m. Stabljika je trobridna ili četverobridna. U sredini je cvetni klip, čunjastog oblika, žućkastozelene boje, dužine 4-8cm. Plodovi su crvene boje. U podneblju Srednje Evrope otežano dozrevaju pa se biljka razmnožava vegetativnim putem.

Hemijski sastav

Iđirot sadrži eterično ulje 1,15-5%, čije su komponente: b-asaron (66,1-83,2%), α-asaron (6,3-9,7%), kalamenol (5,0%), metilizoeugenol (1-4,9%), linalol (4,7%), γ –asaron, kalamen i dr.

Lekovitost

Iđirot je delotvoran kao antiseptik, baktericid, karminativ, diaforetik, ekspektorans, hipotenziv, insekticid, spazmolitik, stimulans, stomahik, tonik.
Lekoviti deo iđirota je koren, koji je najkvalitetniji posle cvetanja kada se lišće počinje sušiti. Čaj od iđirota izvrstan je lek protiv groznice, za jačanje želuca i nervnog sistema. Koristi se kao lek protiv nadimanja, slabe probave, bolesti bubrega, gihta, lupanja srca, prehlade, kašlja, upale sluzokože, podrigivanja, žutice, čireva i reume. U kombinaciji s drugim lekovitim biljem čisti krv, odstranjuje suvišnu tečnost iz organizma. Poznat je i kao afrodizijak.
U novije vreme je potvrđeno potencijalno mutageno i kancerogeno delovanje b-asarona i zbog toga su potrebne mere opreza prilikom primene preparata na bazi iđirota.

Upotreba

Ovaj je začin našao primenu u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji.

Narodna imena

Baban, inđirot, igirot, kalamus, mirisava trska, mirisni koren, babat, babji štapi, balad, vodena sabljica, vodeni božur, vodeni kmin, vodeni mačić, vodeni min, vodeni cmin, žuti ljiljan, kalmus, kolmež, komuš, mirisava trska, mirisavi šaš, sabljar, tatrsko zelje, temišvarka, šaša, široki loček.

Isiot Curcuma zedoaria Rosc.

Istorijat i rasprostranjenost

Ovaj začin potiče iz Indije, gde se danas gaji kao kultura kao i u Kini, Šrilanki, Indoneziji, Filipinima i drugim zemljama.

Botaničke i morfološke karakteristike

Biljka je mali grm. Listovi su dugi 60-90cm. Cvetna osa je duga 30cm. Cvet je beo ili žut ili tamno plav. Rizom je jajastog oblika i odlikuje se aromatičnim mirisom i ukusom.

Hemijski sastav

Količinski dominantna komponenta eteričnog ulja isiota je 1,8-cineol (15,8-37,6%), a u značajnoj koncentraciji su i kamfor (26,9%), ar-kurkumen (23,2%), kurserenon (13,7-22,3%), ksantorizol (18,7%),p-cimen (18,4%) i dr.

Lekovitost

Isiot ima mikrobicidna svojstva; efikasan je prema Bacillus subtilis, Staphylococcus aureus, Micrococcus luteus, Escherichia coli, Proteus mirabilis, Klebsiella pneumoniae, Candida albicans, Aspergillus niger. Istraživanja mnogih autora potvdila su da je isiot delotvoran i u lečenju Alchajmerove bolesti, hepatitisa, kancera, a uravnotežuje odnos holesterola LDL-HDL. Efikasan je antioksidans, antialergent.

Upotreba

Isiot ima primenu u prehrambenoj, kozmetičkoj i farmaceutskoj industriji.



Narodna imena

Beli isiot, beli pelin, ginger.

Kapar Capparis spinosa L.

Istorijat i rasprostranjenost

Kapar verovatno potiče iz predela Srednje i Zapadne Azije. Postoji jaka veza između kapara i okeana i mora. Kaže se da je Capparis spinosa L. domaća biljka Mediterana iako je njegov areal raširen od Atlantske obale preko Kanarskih ostrva i Maroka do Crnog mora, Krima i dalje istočno do Kaspijskog mora i Irana. Kapar verovatno potiče iz sušnih regiona u Zapadnoj i Centralnoj Aziji. Pominjao ga je još i Dioskorid kao tržišni proizvod starih Grka. Pominjali su ga i rimski naučnici, Plinije i Eldera.

Botaničke i morfološke karakteristike

Kapar je dugogodišnja biljka i raste u obliku bodljikavog grma. Stabljika mu je drvena sa mnogobrojnim prutićima. Naraste do 2m. Listovi su mu okrugli, mesnati. Cvet je dvopolan sa četiri bele do svetloljubičaste latice, veličine 5-6cm. Plod je bobica zelene boje. Kapar se odlikuje blagim, prijatnim mirisom i aromatičnim, blago oporim ukusom.

Hemijski sastav

Kapar sadrži 32% lipida, 15% celuloze, 3-5,8% proteina, 7,2% ukupnih mineralnih materija sa značajnom koncentracijom kalijuma (875 mg/100g) i fosfora (170 mg/100g). Ulje semenki kapra sastoji se od masnih kiselina, tokoferola i sterola. Koncentracija oleinske kiseline i njenog izomera u ulju semenki je 10-30%. U ovom ulju je sledeći sadržaj tokoferola: 124,3-1944,9 mg/100 g γ-tokoferola; 2,7-269,5 mg/100g -tokoferola i 0,6-13,8 mg/100g α-tokoferola, a ukupnih sterola 10009,1 mg/kg.

Lekovitost

Kapar olakšava varenje i podstiče apetit. Dobar je antireumatik, diuretik, tonik, karminativ, antidijabetik. Delotvoran je u lečenju arterioskleroze. Efikasan je antioksidans.

Upotreba

Kapar ima primenu u prehrambenoj industriji.Cvetni pupoljci se koriste kao začin. Koristi se za garniranje predjela, šunke, sira, kobasica i salama, za sosove, mesna i riblja jela. S njim se začinjvaju jela sa pirinčem i povrćem.

Narodna imena

Kaparune, kaparis, kapra, kapri, kaprica, kapers, kapern, kapres.

Karanfilić Caryophyllus aromaticus Thunb.

Istorijat i rasprostranjenost

Poreklo karanfilića je iz Indonezije i Cejlona. Iz Cejlona je ovaj začin dopreman do Aleksandrije i Konstantinopolja, a preko njih u Evropu. Monopol u trgovini imali su Arapi sve dok Vasko de Gama nije otkrio Molučka ostrva. Od tada primat u trgovini ovim začinom preuzima Portugalija.
Karanfilić se danas uzgaja u celom svetu, a najveće količine u Tanzaniji, Zanzibaru, Filipinima, Madagaskaru i Indoneziji.

Botaničke i morfološke karakteristike

Karanfilić je tropsko, zimzeleno drvo visine do 1m. Cvast se sastoji od cvetića, koji imaju čašku dugu 15mm, 4 lata crvene boje i 4 bele latice. Jako pažljivo se beru mladi pupoljci i pažljivo suše na otvorenom, a tokom sušenja cvetić dobija smeđu boju.

Hemijski sastav

Ovaj začin sadrži do 20% eteričnog ulja. Žute je boje, a pri najmanjem kontaktu sa vazduhom prelazi u smeđu boju. Dominantna komponenta eteričnog ulja je eugenol (do 90%). U sastav eteričnog ulja ulaze i eugenilacetat (8,0-15,0%), d-kadinen+kubenon (0,2-5,3%), b-kariofilen (3,6%), kariofileneoksid, vanila, galna kiselina, furfural, metil-n-amilketon i dr. Ostali konstituenti karanfilića su flavonoidi, karbohidrati, lipidi, oleinska kiselina, vitamini i dr.

Lekovitost

Karanfilić je dobar anestetik i dezinficijens u stomatologiji za umrtljivanje živaca i za dezinfekciju zubnog korena, za smirivanje bolova kod upaljenog zubnog mesa. Eugenol i eugenilacetat inhibiraju sintezu prostaglandina. Eugenol deluje i antivirusno, mikrobicidan je za sve mikroskopske protozoe. Eugenilacetat i kariofilen imaju spazmolitički efekat na glatku muskulaturu disajnih puteva i creva. Karanfilić je delotvoran u lečenju malarije, tuberkuloze, kolere i drugih bolesti uzrokovanih parazitima, bakterijama, virusima i gljivicama, uključujući i Candidu. Prema nekim autorima ovaj začin uništava Pseudomonas aeruginosa i sve vrste šigela, stafilokoka i streptokoka. Sadrži antioksidante, koji sprečavaju oštećenje stanica. Snažno deluje na metabolizam. Stimulira probavu teške hrane i reguliše rad probavnog trakta. Deluje antiseptično, bistri i podstiče um, afrodizijak je, jača imunološki sistem.

Upotreba

Upotrebljava se u proizvodnji prehrambenih proizvoda i kozmetičkih preparata kao i u kulinarstvu. Koristi se za aromatizovanje voćnih jela, pića i konzerviranoga voća, ali i kao dodatak svinjskom pečenju i divljači, čorbama, sosovima i nekim vrstama kobasica. Upotrebljava se i za aromatizovanje kuhanog vina.

Narodna imena

Klinčić, garofan, karamfil, kaeanfić, klinča.

Kardamom Elettaria cardamomum White et Mason

Istorijat i rasprostranjenost

Kardamom potiče iz Južne Indije i Šrilanke, a uzgaja se i u Gvatemali, Kambodži, Čileu.

Botaničke i morfološke karakteristike

Kardamom je višegodišnja, tropska biljka. Visine je 1-3m. Ima velike listove i bele cvetove. Plod je kapsula, koja sadrži 8-16 semenki, izraženog ljutkastog, ali prijatnog ukusa i od njih se i dobija začin.

Hemijski sastav

Kardamomsadrži 2-8% eteričnog ulja, 68,5% ugljikohidrata, 10,78% proteina, 6,7% lipida, 28,0% celuloze i dr. Odlikuje se značajnom koncentracijom kalijuma (1119 mg/100g).
Kvantitativno dominantna komponenta eteričnog ulja kardamoma je α-terpinol (28,0-45,0%), a značajna je i količina α-terpinilacetata (27,0- 42,3
%) i 1,8-cineola (26,0-40,0%), limonena (36,4%), terpinolena (8,6%) i dr.

Lekovitost

Kardamom je dobar antiseptik, antispazmolitik, afrodizijak, karminativ, cefalik, digestiv, diuretik, stimulans, stomahik, tonic, aromatik, diuretik. U tradicionalnoj medicini Indije i Kine ovaj začin se upotrebljava preko 3.000 godina. Hipokrat je preporučivao korišćenje kardamona za lečenje kašlja, spazma, nervnih poremećaja, zastoja u eliminaciji urina.

Upotreba

Kardamom se upotrebljava u prehrambenoj (pekarskoj) i farmaceutskoj industriji. Na tržištu se plodovi pojavljuju u tri oblika. Najcenjeniji su zeleno obojeni, kontrolisano osušeni plodovi. Manje cenjeni su na suncu osušeni, svetliji plodovi. Treći oblik su hemikalijama izbeljeni plodovi radi lepšeg izgleda. Zbog svoje profinjene arome kardamom spada među najcenjenije i najskuplje začine. Samo šafran ima veću cenu od njega. Najčešće se prodaje u prahu. Posebno je omiljen u Indiji, a mnogo se koristi i u Rusiji i Švedskoj. Njime se začinjavaju jela od mesa i povrća, u Švedskoj prave posebne pogačice sa kardamamom, a arapski narodi često njime začinjavaju jaku crnu kafu. Ovaj začin se često koristi u indijskoj kuhinji za pravljenje aromatičnih začinskih mešavina, masala.

Narodna imena

Dragušac, amomum, divlji ren, kardamon.

Kim Carum carvi L.

Istorijat i rasprostranjenost

Kim potiče iz Azije. Poznavali su ga i upotrebljavali arapski lekari, odakle je, verovatno, u XIII veku prenesen u Evropu. To je najstariji začin u Evropi. Pronađen je u ostacima hrane iz kamenog doba, ali i u egipatskim grobnicama. Uzgaja se u Holandiji, Skandinavskim zemljama, Egiptu i dr.

Botaničke i morfološke karakteristike

Kim je dvogodišnja, zeljasta biljka visine 50-90cm. Ima razgranatu stabljiku, a listovi su nekoliko puta perasto razdeljeni. Začin su zreli plodovi kima, odnosno merikarp zrelog ploda, koji je duguljasto srpastog oblika, tamno do sivosmeđe boje, aromatičnog i blago ljutog ukusa.

Hemijski sastav

Plodovi kima sadrže 3-7% eteričnog ulja, 30% masnog ulja, 49,9% ugljikohidrata, 19,8% proteina i dr. Od mineralnih materija najzastupljeniji su kalijum (1351 mg/100g) i kalcijum (689 mg/100g), a od vitamina vitamin A (336 mg/100g).
Kvantitativno dominantne komponente eteričnog ulja su karvon (50-85%) i γ-terpinen (27,44%), a značajne su i p-cimen, kuminal, limonen i β-pinen. Eterično ulje kima je bistra, bezbojna, lako pokretljiva tečnost, svojstvenog mirisa, gorkog i aromatičnog ukusa. Starenjem postepeno postaje žute boje.

Lekovitost

Kim je delotvoran kao karminativ, stomahik, za otklanjanje svih probavnih smetnji vezanih za metabolizam i flatulenciju. Eterično ulje je karminativ, stomahik, laktogen, ekpektorans, tonik, afrodizijak, antiseptik, diuretik, astrigens. Po fiziološkom dejstvu slično je anisu i moraču-pojačava lučenje mleka, a efektno je sredstvo i u lečenju leukemije.

Upotreba

Seme kima se koristi u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji i u kulinarstvu za jela od mahunastih plodova i kupusa, za hleb i pecivo, kao dodatak krem sirevima, jelima od mesa divljači. Svež list se koristi kao dodatak salatama, kremovima od sira ili sveže barenom povrću.

Narodna imena

Bela cemena, divlji kumin, karun, kimelj, kimijen, komin, kmin, kimin, koprov, kuminak, pitomi kim, poljski kim.

Kleka Juniperus communis L.

Istorijat i rasprostranjenost

Kleka je rasprostranjena u Severnoj Africi, Severnoj i Zapadnoj Aziji, Japanu, Kanadi, Nebraski, Meksiku, evropskim zemljama uključujući i Srbiju.

Botaničke i morfološke karakteristike

Kleka raste kao grm visine 0,5-7m. Listovi su igličiasti. Nalaze se po tri u pršljenu, dugački 8-10mm. Tamnozelene su boje. S gornje strane lista nalazi se plavkastobela linija. Muški cvetovi su žuti i slični klasu, a ženski cvetovi imaju izgled bobica. Plod je u prvoj godini zelena, a u drugoj cma, modrikastim prahom posuta bobica. Svi delovi kleke imaju fini aromatičan miris. Bobice su gorkoslatkog ukusa, a iglice su gorke i smolaste. Kleka je specifičnog, aromatičnog mirisa i ukusa slatkastoaromatičnog.

Hemijski sastav

Kleka sadrži do 2,5% eteričnog ulja, oko 33% invertnog šećera, 10% smole, 8% tanina, gorki glikozid (juniperozid), vosak, organke kiseline i njihove soli, flavonske heterozide i dr. Mladi izdanci i iglice su bogate u vitaminu C (do 260 mg%). U eteričnom ulju kleke količinski je najzastupljniji α-pinen (40,9-60,2%), dok su ostale komponente u manjoj koncentraciji: sabinen (28,9%), α-kadinol (2,7-7,1%), te α -terpinen, γ-terpinen , α-tujen, i dr.

Lekovitost

Lekoviti delovi kleke su plodovi, iglice, vrškovi grančica, ali i samo drvo. Čaj od bobica jača nerve i želudac, čisti krv, sprečava nadimanje, izaziva znojenje, leči bolesti bubrega, jetre, rastvara pesak u žući, bubrezima i mokračnom mehuru. Preporučuje se za lečenje bolesti pluća, posebno astme, reumatizma, išijasa, skorbuta, nervne rastrojenosti i dr.
Eterično ulje kleke ima slabu antimikrobnu aktivnost, ali frakcije sa čistim α-pinenom i smešom α-pinena i sabinena naročito efikasno deluju na inhibiciju rasta gljivica. Frakcije etaričnog ulja kleke pokazuju širok spektar delovanja kao i veće zone inhibicije; dobre su kao diuretici, antiseptici, aromatici, rubefaciensi, stomahici i antireumatici.

Upotreba

Kleka ima primenu u prehrambenoj i kozmetičkoj, a manje u farmaceutskoj industriji. Koristi se i u kulinarstvu.

Narodna imena

Borovac, brin, brina, crna smreka, crna smrekinja, kleka, klekinja, smrčika, smrča, venja, borovica, smreka.

Korijander Coriandrum sativum L.

Istorijat i rasprostranjenost

Ovo je jedna od najstarijih začinskih biljaka. Pominje se čak i u Bibliji, u knjizi Mojsijevoj. Prvi zapisi o korijanderu nađeni su u Eberovim papirusima 1.550 godine p.n.e. Grci i Rimljani su ga gajili i koristili kao lek i začin. Plinije je pominjao kvalitet korijandera iz Egipta.
Korijander je poreklom iz Jugoistočne Evrope, gde raste kao samonikla biljka. Gaji se hiljadama godina u Indiji, Kini i Egiptu.U današnje vreme uzgaja se i u Rusiji, SAD i mnogim evropskim (Srbija, Engleska, Italija, Holandija, Nemačka, Malta i dr) i afričkim zemljama (Maroko, Egipat i dr).

Botaničke i morfološke karakteristike

Korijandar je jednogodišnja, zeljasta biljka, visoka 50-80cm. Stabljika je gola i na vrhu razgranata. Donji listovi su krupni, okruglasti, na dugim drškama i vrlo izrezani, a gornji su sitniji, perasto deljeni i duguljasti. Cvasti su sastavljene od sitnih, belih cvetova. Plod je okruglast, prečnika 3-5mm, zelene i žutosive boje do, najčešće, braonkaste. Sastavljen je od dva simetrična ploda, dva merikarpa čvrsto spojena. Miris mu je diskretan, prijatno aromatičan, a ukus sladunjav, blago ljut.

Hemijski sastav

Korijander sadrži 1-2,6% eteričnog ulja, 13-18% masnog ulja, do 56% ugljikohidrata, 12-18% proteina, 5-7% pepela i dr. Odlikuje se značajnom koncentracijom kalijuma (1267 mg/100g) i kalcijuma (709 mg/100g).
Komponente eteričnog ulja korijandera su: linalol (82,9%), α-tujen (7,9%), kuminaldehid (5,3%), terpinen-7 (4,8%), p-cimen (3,8%) i dr.

Lekovitost

Čitava biljka je lekovita. Korijander je antioksidant, antiseptik, antispazmolitik, antitoksik, afrodizijak, baktericid, karminativ, depurativ, digestiv, diuretik, nervin, stimulant, tonik. Pospešuje varenje. Eterično ulje deluje slično moračevom; u većoj dozi uzrokuje jednu vrstu pijanstva i dubok san, jer ispoljava toksična svojstva. Koristi se naročito protiv nadutosti creva; dobra je kombinacija kima i korijandera u jednakim delovima.

Upotreba

Najviše korijandera se koristi u industriji pića (liker, pivo) i prehrambenoj (peciva i slatkiši), ali i u farmaceutkoj proizvodnji. Koristi se u kulinarstvu kao dodatak slatkim i slanim jelima, za pripremu likera i kao dodatak za kari i druge mešavine začina. Sveži listovi korijandera upotrebljavaju se kao i lišće peršuna.

Narodna imena

Živica, kišnec, korijander, koriandol, korijandr, koriandula, korion, kornikovec, papric, paprica, cimavica.

Kumin Cuminum cyminum L.

Istorijat i rasprostranjenost

Zemlja porekla kumina je Egipat. Bio je poznat u Egiptu pre 5.000 godina. Pronađen je u piramidama. Stari Rimljani i Grci koristili su ga u medicinske i kozmetičke svrhe. Danas se uzgaja u Indiji, Severnoj Africi, Kini, Americi i u drugim zemljama.

Botaničke i morfološke karakteristike

Kumin je visine15-50cm. Aromatične semenke, zelene boje duge su 3-6mm. Sitni cvetići su bele ili roza boje skupljeni u cvast.Kumin se često poistovećuje sa kimom, ali to je specifična biljka sa semenom karakteristične zelene boje.

Hemijski sastav

Seme kumina sadrži značajnu koncentraciju ugljikohidrata (35,5%), 23,8% lipida, 17,7% proteina. Od mineralnih materija količinski je najzastupljeniji kalijum (2,1%), a od vitamina vitamin C (17,2%).
Kumin sadrži 2,5-4,0% eteričnog ulja. Kvantitativo dominantna komponenta eteričnog ulja je γ-terpinen (29,1%), a značajne su i koncentracije para-cimena (25,2%), β-pinena (19,9%) i kuminaldehida (18,7%).

Lekovitost

Kumin je antioksidant, antikancer, stomahik, diuretik, karminativ, stimulant, astringent i antispasmolitik.

Upotreba

Kumin se upotrebljava u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji i u kulinarstvu. Veoma je popularan začin u Zapadnoj i Centralnoj Aziji, posebno u Burmi, Indiji i Indoneziji.

Narodna imena

Kalonji, crni kumin.

Kurkuma Curcuma longa L.

Istorijat i rasprostranjenost

Kurkuma potiče iz Južne Indije i Indonezije. Od pre 4.000 godina kurkuma se koristila kao začin u Aziji. Zauzimala je značajno mesto i u verskim hinduističkim obredima. U biblijskim vremenima potrebljavala se i kao začin i kao miris. U srednjem veku su kurkumu nazvali “indijski šafran”, zbog lepe narandžaste boje, a zbog znatno niže cene “sirotinjski šafran”. Uspeva u Indiji, Kini, Australiji, na Karipskim ostrvima, Peruu i dr. Veoma je omiljen začin na Dalekom i Bliskom istoku.

Botaničke i morfološke karakteristike

Kurkuma je višegodišnja biljka. Visoka je 60-100cm. Koren je krtolast rizom čvrste, smeđe kože i žutonarančastog mesa. Izrasline iz korena imaju izgled prstiju. Listovi su kopljasti i okružuju grupe bledožutih cvetova. Kurkuma ima blago sladak, ljutkast i malo gorak ukus, a mirisa je aromatičnog, koji podseća na narandžu, đumbir i biber.

Hemijski sastav

Kurkuma sadrži 1,4-5,6% eteričnog ulja, koje se sastoji, najčešće, od mono- i sekveterpenoida. Eterično ulje iz lista kurkume sadrži i mircen (40,2%), p-cimen (23%), 1,8-cineol (13,2%) i druga aromatična jedinjenja. Žutonarandžasta boja ovoga začina potiče od kurkumina i dezmetoksikurkumina.

Lekovitost

Kurkuma deluje antiseptično, antiinflamatorno, antitumorno. Snažan je antioksidant. Ovaj začin je dobar anelgetik, baktericid, digestiv, diuretik, hipotenziv, insekticid, laksativ, rubefaciens, stimulant.
Deluje kao snažno protivupalno sredstvo. Štiti jetru, kardiovaskularni sistem snižavajući nivo «negativnog» holesterola i sprečava agregaciju trombocita. Delotvorna je u lečenju bubrežnih bolesti i dijabetesa. Dokazano je preventivno i kurativno delovanje ekstrakta kurkume na Alzheimerovu bolest. Delovi Indije, gde se puno koristi kurkuma, imaju vrlo nisku incidenciju Alzheimerove bolesti.

Upotreba

Kurkuma ima primenu u proizvodnji prirodnih boja i parfema, u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji te u kulinartvu. Jedan je od najviše korišćenih začina u istočnjačkoj kuhinji. Najčešće se koristi za pripremu pirinča (pulao) kome daje predivnu, zlatnožutu boju i prefinjen miris i ukus, a istovremeno neutrališe sluzasta i slatka svojstva pirinča. Obavezan je sastojak u pripremi svih vrsta mahunarki, jer potpomaže varenje i usvajanje proteina i sprečava pojavu nadutosti. Ovaj začin je osnovni sastojak mešavine začina za kari; boja karija potiče upravo od kurkume. Koristi se za pripremu majoneza, senfa, raznih sosova, pilećih pečenja i dr. Ako se povrće kuva na ulju u kome je proprženo malo kurkume ili karija, njegova hranljiva i nutritivna vrednost značajno će porasti.

Narodna imena

Žuti koren, turmerik.

Lavanda Lavandula angustifolia Mill.

Istorijat i rasprostranjenost

Lavanda je poznata od davnina u Maroku, a poznavali su je i koristili u procesu mumicifiranja i u antičkom Egiptu. Uzgaja se u Južnoj Evropi i Severnoj Africi.

Botaničke i morfološke karakteristike

Lavanda je mediteranska biljka visine do 60cm sa četvorougaonom, razgranatom stabljikom i naspramnim, linearnim listovima. Listovi su ravnog oboda, slični listovima ruzmarina. Dugi su 3-5cm, a široki 3-5mm. Prekriveni su sivkastozelenim dlačicama. Krunica cvetova i cvetovi su plavoljubičasti, cevastog oblika, a cvetovi formiraju cvasti, pršljenaste klasove, na vrhu izdanaka. Cvet je prekriven žlezdastim ljuspicama. Plod se sastoji iz četiri oraščića. Lavanda ima jak, aromatičan miris, ukus gorak i ljut.

Hemijski sastav

Osušena lavanda sadrži 0,5 do 3% eteričnog ulja i do 10% tanina. Glavni sastojci eteričnog ulja su linalol (20-35%), linalilacetat (29,3-55%), citronelilacetat (16,1%), limonen (3,4%) i kamfor (3,3%).

Lekovitost

Osušeni cvet i vršci grančica samonikle ili gajene lavande odlikuju se lekovitim svojstvima.
Lavanda je analgetik, antikonvulsiv, antidepresiv, antireumatik, diuretik, antiseptik, antitoksik, karminativ, citofilaktik, deodorans, antifugal, sedativ, hipotensiv, insekticid, nerving, rubefaciens, stimulant, tonik.
Lavanda blagotvorno deluje na izlučivanje urina. Preporučuje se u lečenju bolesti nervnog sistema, kože, alergije, disajnih i probavnih organa, protiv nervoznog lupanja srca, hipertenzije, migrene i sklonosti napadima nesvestice. U vidu obloga ublažava opekotine i rane, jer je snažno antiseptičko sredstvo. Ulje lavande je idealna prva pomoć; ima isto dejstvo kao alkohol, ali ne peče. Lavanda podstiče regeneraciju tkiva.

Upotreba

Lavanda ima primenu u farmaceutskoj, kozmetičkoj i duvanskoj industriji.

Narodna imena

Lavanda, lavandl, levanda, mirisni despik.

Lovor Laurus nobilis L.

Istorijat i rasprostranjenost

Lovor potiče iz Male Azije. Bio je poznat i pre 776. godine p.n.e. kada su ga dobijali kao nagradu pobednici na olimpijskim igrama. Uzgaja se u svim zemljama Južne i Zapadne Evrope, Severne Afrike, Bliskog istoka, na Kavkazu i na Krimu. Samonikli lovor raste kao žbun ili niže drvo na Mediteranu.

Botaničke i morfološke karakteristike

U prirodi je lovor grm ili krupno, višegodišnje, zimzeleno drvo visine 10-15m sa kožastim listovima. Listovi su na kratkoj dršci, okruglasto duguljasti, zašiljeni, dužine 8-12cm i širine 3-5cm. Na rubovima su talasasti, a na licu glatki. Plod lovora je jajasta, crnoplava i spolja naborana debela koštunica. Duga je do 15mm i široka do 11mm. Miris mu je intenzivan, aromatičan, a ukus veoma aromatičan, pomalo ljutkast, opor i gorak.

Hemijski sastav

Plod sadrži oko 30% masnog i 0,8-3,0% eteričnog ulja, šećere, skrob, a list gorke materije i tanin.
Količinski dominantna komponenta eteričnog ulja je 1,8-cineol (45,5%), zatim metileugenol (10,0%) i terpinacetat (9,1%).

Lekovitost

Lovor deluje kao antireumatik, antiseptik, baktericid, diaforetik, digestiv, diuretik, fungicid, sedativ, stomahik, antitoksik.
Pozitivno utiče na dobro raspoloženje. Lišće i plod su delotvorni u lečenju histerije, kolika, neurastenije želuca, prehlada. Lovorovo ulje se koristi se za lečenje bolova u ušima, modrica, istegnuća. Eterično ulje od lišća služi kao karminativ, a upotrebljava se i kao sredstvo za draženje kože. U lečenju dijabetesa pokazao se efektan čaj od lovora kao i za odstranjivanje soli iz zglobova.



Upotreba

Kao začin, koristi se uglavnom list lovora, ali i plodovi (seme). Lovor se koristi u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu kao dodatak jelima od mesa, divljači, riba, zatim kao dodatak varivima, sosovima, marinadama, paštetama i salatama.

Narodna imena

Davorika, zelenika, javorika, lavor, lorber, lavorika, lorbar, lorbek, lovorik, lorika.

Majčina dušica Thymus serpyllum L.

Istorijat i rasprostranjenost

Majčina dušica je bila poznata još kod starih Egipćana; koristili su je kao komponentu u sredstvu za balzamovanje zbog njenih svojstava konzervansa. Raste u Srbiji, Grčkoj, Severnoj Africi, Malti, na Novom Zelandu i dr.

Botaničke i morfološke karakteristike

Majkina dušica je trajna, grmolika biljka, visine 20-30cm. Njeno gusto busenje se sastoji od poleglih, vrlo tankih (oko 1mm), razgranatih i delimično sraslih sa zemljom, tamnocrvenih izdanaka iz kojih rastu uspravni ogranci, koji su obrasli uskim elipsastim (dugi 0,5-1,5cm, široki do 6mm), sivozelenim listićima na kratkim peteljkama (3mm). Na listićima su žlezdaste dlačice pune eteričnog ulja. Cvetovi su roza do lila boje (oko 5mm dugi), dvouglasti, dlakavi, kratke drške. Formiraju cvast. Ovaj začin ima aromatičan, ugodan miris, a ukus topao, gorkast.

Hemijski sastav

Majkina dušica sadrži 44,0% ugljikohidrata, 24,3% celuloze, 13,2% ukupnog pepela, 6,8% proteina, 4,6% lipida i dr. Sadrži 0,5 (divlja) do 2,5% (kulivisana) eteričnog ulja.
U eteričnom ulju majkine dušice količinski dominantna komponnta je α-pinen (36,4%), a u većim koncentracijama su zastupljeni i β-ocimen (do 34,8%), 1,8-cineole (do 30,3%), α-kadinol (do 28,6%), kariofilenoksid (do 27,2%) i borneol (do 27,1%).

Lekovitost

Lekoviti sastojci nalaze se isključivo u listu i cvetu majkine dušice.
Majkina dušica ima svojstva analgetika, antireumatika, antiseptika, antispazmolitika, antitoksika, antivirala, baktericida, karminativa, diaforetika, diuretika, ekspektoransa, fungicidala, rubefacienta, stimulanta, tonika. Ima svojstvo da zaustavlja razvoj mnogih patogenih klica, a neke i uništava. Delotvorna je u lečenju disajnih i probavnih organa kao i urinarnog trakta.

Upotreba

Koristi se u prehrambenoj industriji i u proizvodnji pića (likeri), a vrlo često i u kulinarstvu za pripremu jela od divljači i živinskog mesa dinstanog u vinu, za pripremu marinada, sosova, marmelade, kobasica, svežeg sira, salata.

Narodna imena

Babina duša, babja dušica, bakina dušica, bukovica, vreskovina, vrisak, divlji bosiljak, dušicina, dušicka, materina dušica, materka, tamjanika

Majoran Majorana hortensis L.

Istorijat i rasprostranjenost

Majoran je poreklom iz Severne Afrike. Bio je poznat kod starih Egipćana, Grka, Rimljana. Proširen je po Sredozemlju i Južnoj Evropi.

Botaničke i morfološke karakteristike

Majoran je, uglavnom, jednogodišnja biljka, ali u veoma toplim krajevima traje dve i više godina. Raste u formi maloga grma visine 20cm-1m. Stabljika je četvorougaona, razgranata. Listovi su maleni, do 3cm dugi, eliptični, celovitog ruba, sive boje, baršunasti i s kratkorn peteljkom. Cvetovi su beli ili bledoružičasti, a razvijaju se u pršljenastim cvastima. Miris majorana je jako aromatičan i prepoznatljiv, a ukus topao, malo gorak.

Hemijski sastav

Majoran sadrži eterično ulje (0,7-3,5%), proteine (14,3%), celulozu (22,1%), pepeo (6,3-24,0%), tanin, gorke materije i dr. Etrično ulje je žuto ili žutozelenkasto, sasvim posebnog, blagog i aromatičnog mirisa. Sadrži 1,8-cineol (0,1-58,0%), terpinen-4-ol (10,9-30,0%), terpinolen (13,0-19,0%), kao i γ-terpinen, terpinol, linalol, β-kariofilen, timol i dr.

Lekovitost

Za lek se upotrebljavaju cvetovi i cela biljka majorana.
Majoran ublažava glavobolju i povoljno deluje na nervni sistem. Eterično ulje se koristi za masažu gihta, protiv reumatizma, ukočenih zglobova nakon duže bolesti, kod napornih fizičkih aktivnosti, otvrdnuća žlezda ili kvržica na grudima. Čaj od majorana izvanredno pomaže u lečenju crevnih grčeva kod dece. Jači čaj koristi kod odraslih osoba za lečenje žutice, teškoća s jetrom, sluzi u grudima, nadutosti i poremećene funkcije želuca. Odlikuje se antioksidativnim dejstvom. Spolja se daje u obliku lekovite masti ili alkoholature kao nervinum, protiv zapaljenja kože i za lečenje rana.



Upotreba

Majoran ima primenu u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu. Koristi se za začinjavanje salata, mesa i jela od živine i od divljači.

Narodna imena

Babina duša, mažuran, majuran mirišljavak, majeran, mačurana, mazurana, sanseg.

Mirodjija Anethum graveolens L.

Istorijat i rasprostranjenost

Mirođija je poreklom sa Bliskog i Srednjeg istoka, a uzgaja se u južnim krajevima Evrope. Ova začinska biljka uspeva i kao samonikla; raste u šumama i šikarama, po međama, od ravničarskih do brdskih regiona.

Botaničke i morfološke karakteristike

Mirođija je jednogodišnja biljka s tankim, vretenastim korenom. Stabiljka je uspravna, okrugla, izbrazdana i šuplja, visine i do 1,20m. Listovi su 3-4 puta perasto razdeljeni. Donji listovi stabljike imaju šuplje peteljke, a gornji su sedeći. Na vrhu stabljike nalaze se sitni cvetovi, izrazito žute boje. Cela biljka i plod imaju svojstve, prijatan, aromatičan miris i ukus.

Hemijski sastav

Zreli plodovi mirođije sadrže 3-4% eteričnog ulja, 15-20% masnog ulja, oko 18% azotnih jedinjenja i oko 6% pektina. Sveže lišće mirođije je bogato kalcijumom (1784 mg/100g) i kalijumom (3308 mg/100g), a sveže seme sadrži manje kalcijuma (1516 mg/100g) i dvostruko manje kalijuma (1186 mg/100g).
Kvantitativno dominantan sastojak eteričnog ulja mirođije je limonen (do 70%), a zatim karvon (oko 30%). Sastav eteričnog ulja mirođija, između ostalog, kao i kod ostalih začina, zavisi i od varijeteta te biljke. Kod var. Dulce koncentracija limonena je 50-80,0%, dok je kod varijeteta var. Vulgare 40-68,0%, a slično je i u pogledu kvalitativnog i kvantitativnog sastava unutar jednog varijeteta zavisno od niza vanjski faktora u toku uzgoja. Eterično ulje je skoro bezbojna, lako pokretljiva tečnost intenzivnog i prijatnog mirisa na mirođiju.

Lekovitost

Plod mirođije se, na žalost, vrlo malo koristi, iako je plod daleko lekovitiji od listića. Lekovit je zreo plod, ređe vrhovi grančica u cvetu.
Mirođija je dobar antispasmolitik, baktericid, karminativ, digestiv, hipotensiv, stimulant, stomahik. Deluje protiv upala, bakterija, protiv nadimanja. Poboljšava rad želuca, smanjuje arterijski pritisak, poboljšava laktaciju, stimuliše apetit. Primenjuje se kod bubrežnih bolesti, upale mokračne bešike, nesanice, hipertenzije, upale disajnih puteva. Za prevenciju gripa preporučuje se žvakanje semena mirođije. Umiruje kolike. Ovaj začin povoljno utiče na povećanje LDL-holestrol i na redukciju HDL-holesterola.

Upotreba

Mirođija ima primenu u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu, naročito u pripremi jela sa povrćem i raznih salata i sosova.

Narodna imena

Anita, dil, kopar, koper, kopra, kopr, kopric mirodija, mirodija, smrdilj, mirudija, slatki janež.

Morač Foeniculum vulgare Mill.

Istorijat i rasprostranjenost

Domovina morača je Južna Evropa. Raste divlje i poludivlje svuda oko Sredozemnog mora.

Botaničke i morfološke karakteristike

Morač je dvogodišnja ili višegodišnja biljka šuplje i razgranate stabljike visine do 2m. Koren je mesnat. Stabljika je valjkasta, razgranata. Listovi su plavkastozeleni, višestruko perasto razdeljeni, igličasti i tanki kao konac. Morač liči na mirođiju, ali je krupniji. Cvasti su udružene u guste, velike štitove na vrhu stabla i ogranaka. Cvetovi su žuti. Plodovi su duguljasti, rebrasti i malo spljošteni. Plod ima dve semenke. Ovaj začin ima intenzivan i veoma prijatan miris, vrlo aromatičan, slatkast ukus. Lošije vrste poznaju se po ljutom i gorkom ukusu i manje prijatnom mirisu.

Hemijski sastav

Morač sadži 2-6% eteričnog ulja, 20% masnog ulja i slobodnih masnih kiselina, 42,3% ugljikohidrata, 18,5% celuloze, 9,5% proteina, kalijum, kalcijum, sumpor, fosfor i dr. Količinski dominantna komponenta eteričnog ulja morača je trans-anetol (28,9-74,7%), a značajna je i koncentracija limonena (30,9-55,0%), fenona (0,1-25,0%), α-pinena (0,6-15,0%), fenilacetata (2,4-5,6%), i dr. Anetol daje ulju, a time i celoj biljci, sladak ukus i prijatan, blag miris na anis.

Lekovitost

Lekoviti delovi morača su koren, cela biljka i seme.
Morač deluje kao aperitiv, antiinflamatorik, antimikrobial, antiseptik, karminativ, depurativ, diuretik, espektorans, laksativ, stimulant cirkulacije, stomahik, tonik, afrodizijak, antireumatik. Ima i važnu profilaktičku moć. Nosilac lekovitosti je mirisno eterično ulje, uglavnom anetol.



Upotreba

Morač se koristi u prehrambenoj (proizvodnji alkoholnih pića-mastika, anasolija, uzo) i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu.

Narodna imena

Anason, divlja mirođija, komorač, kopar, koromač, mirođija krupna, morač, morača, pitomi morač, razijan, sladki aniš, sladki janež, sladki januš, slatki kopar, slatki morač.

Muskatni oraščić Myristica fragrans Houtt

Istorijat i rasprostranjenost

Domovina ovog začina su Molučka ostrva, Java, Kalimanan, Sumatra. Smatra se da je u I veku n. e. Plinije opisao muskatni oraščić. Arapi su u VI veku doneli ovaj začin u Konstantinopolj, a od XII veka je poznat i u Evropi. Francuzi su tek u 1770. godine preneli nekoliko sadnica na ostrvo Mauricijus. Uzgaja se u Zapadnoj Indiji, Brazilu, Africi i u postojbini.

Botaničke i morfološke karakteristike

Muskatni oraščić je plod tropskog drveta visokog 10-20m. Lišće mu je kožnato, duguljasto, tamnozelene boje. Cvetovi su mali, bledožuti. Plodovi su narandžastožuti, slični breskvi. Unutar njega su dva začina: muskatni oraščić i muskatni cvet. Sazrevanjem ploda mesnati deo puca i vidi se semenska ovojnica, koja obuhvata smeđu koru u kojoj se nalazi seme ploda, odnosno muskatni oraščić. I macis i seme koriste se kao veoma atraktivni začini. Muskatni oraščić je jajastog oblika, dužine 2-3cm i prečnika 1,5-2cm. Površina mu je mrežasto naborana. Prijatnog je mirisa, a ukusa ljutkastog.

Hemijski sastav

Semena jezgra muskatnog oraščića sadrži 5-15% eteričnog ulja, 47,8% ugljikohidrata, 30-40% lipida, 20-30% skroba i amilodekstrina, fitosterole, smole, bojene pigmente, saponozide, azotne i druge materije, a macis (odstranjeni arilus) 6-10% eteričnog ulja, 3-4% ukupnog šećera i drugih organskih materija.
Eterično ulje sadrži veliki broj komponenti, a kvantitativno dominantna je sabinen (43,0- 50,7%), a u značajnoj koncentraciji su: α-pinen (13,2-19,9%), β-pinen (8,0-18,8%) i terpinen-4-0l (4,7-17,8%).

Lekovitost

Muskatni oraščić je analgetik, antioksidant, antireumatik, antiseptik, antispazmolitik, afrodizijak, karminativ, digestiv, prostaglandin inhibitor, tonik. Olakšava varenje, deluje protiv diareje i mučnine, a ima i antidepresivno dejstvo. Preventivno deluje na sprečavanje akumulacije holesterola, fosfolipida i triglicerida, a time i na hiperholesterolemiju i aterosklerozu. Odlikuje se i inflamotornim delovanjem. Preporučuje se za poboljšanje apetite, cirkulacije, za lečenje reumatizma, za eliminaciju umora i iznemoglosti.

Upotreba

Muskatni oraščić se upotrebljava u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji i u kulinarstvu za pripremu raznovrsnih poslastica.

Narodna imena

Muskat, morsko orašće, orašak, muškatnjak, macis, oraščić.

Nana Mentha piperita L.

Istorijat i rasprostranjenost

Nana je bila poznata 1.000 godina pre nove ere u starom Egiptu. Koristili su je u medicinske svrhe stari Egipćani, Grci i Rimljani. Raste kao samonikla biljka u Centralnoj i Južnoj Evropi. Kao kultura uzgaja se u Severnoj Africi, Evropi, Zpadnoj i Centralnoj Aziji.

Botaničke i morfološke karakteristike

Nana je trajna, zeljasta biljka, a raste kao divlja i pitoma. Stabljika nane je visoka do 50cm, razgranata, četrovouglasta i dlakava. Stabljika, lisne drške i nervi su modroplavi ili ljubičastocrvenkasti, naročito u proleće kad biljka niče iz zemlje. Listovi su dugački 3-9cm, jajasto kopljasti, tanki, s gornje strane tamnozeleni, a s donje svetlozeleni. Lisne drške su dugačke do 1cm. Po obodu su nejednako zupčasti. Cvetovi su sitni, ljubičastocrveni i udruženi u višespratne pršljenove na gornjem delu stabljike i ogranaka. Nana ima intenzivan, prijatan miris, naročito list, koji sadrži najviše eteričnog ulja.

Hemijski sastav

Osim eteričnog ulja svojstvenog, prijatnog mirisa, koje osvežava i hladi, zbog prisutnog mentola, u listu ima ugljikohidrata (8%), proteina (4,8%), tanina, gorkih i drugih korisnih sastojaka. Komponente eteričnog ulja su: mentol, menton, isomenton, mentil acetat, mentofuran, trans-karveol, α-terpinen, limonen, pulegon, cineol, β-kariofilen i dr. Zavisno od podneblja kvantitaivno učešće pojedinih komponenata u eteričnom ulju nane je u širokom dijapazonu; sadržaj mentola na području Irana je 3,6%, a u regiji Severne Indije 64,0%.

Lekovitost

Lekoviti delovi sulistovi, ali i cela biljka. Nana je delotvorna kao analgetik, antimikrobial, antiseptik, antispasmolitik, antiviral, astringens, karminativ, kordial, ekspektorans, febrifug, hepatik, nervin, stomahik. Deluje kao lek protiv nadimanja i grčeva, protiv otežanog varenja, deluje umirujuće na nervni sistem, potpomaže lečenje žuči. Nanino ulje ima slaba anestetička svojstva i prijatan miris, koji osvežava, zbog čega se upotrebljava i protiv gađenja i povraćanja. Rastvor eteričnog ulja u etanolu upotrebljava se spolja protiv bolova, koji su posledica neuralgije, reumatizma i prehlade. Mentol blago iritira nerve u koži, pri tome lako isparava i zbog toga hladi.

Upotreba

Nana se upotrebljava u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji, za izradu kozmetičkih preparata i u kulinarstvu.

Narodna imena

Bela nana, dimljus, janješka metica, ljuta nana, merka, metva, metvica, nane, nanejag, paprena metva, paprena metvica, paprena nana, pitoma nana, poprova meta, crna nana.

Origano Origanum vulgare L.

Istorijat i rasprostranjenost

Origano je pominjao Plinije kao odlično sredstvo za poboljšanje varenja. Poznavali su ga stari Egipćani i koristili za lečenje i dezinfekciju. Origano uspeva u mediteranskim i evropskim zemljama umerene klime.

Botaničke i morfološke karakteristike

Origano је višegodišnja, zeljasta biljka, sa horizontalnim rizomom, aromatičnog mirisa i ukusa. Stabljika pri osnovi delimično leži na zemlji, a ostalim delom je uspravna, visoka 20-80cm, tamnozelena, često ljubičasta do mrka. Listovi su sa lisnom drškom. Liska je jajasta, na licu i na naličju sa utisnutim žlezdama. Jedan do tri cveta, složeni u grupe, zajedno grade cvasti u vidu metlice. Čašica je zvonasta sa pet trouglastih zubaca. Krunica je svetlo do tamnocrvena, katkada prljavobela. U mediteranskom području raste više divljih vrsta, pod zajedničkim nazivom-origami, s pretežno belim cvetovima.

Hemijski sastav

Origano sadrži 0,3 do 4,0% eteričnog ulja, ugljikohiodrate (53,9-64,4%), celulozu (11-15%), proteine (11-11,7%), lipide (6,4-10,2%), minerale i vitamine. Bogat je u kalcijumu (1576-1700 mg/100g), manganu (4667 mg/100g) i kalijumu (166-1700 mg/100g), a sadrži i značajnu koncentraciju vitamina A (6903 mg/100 g) i vitamina E (1690 mg/100g). Kvantitativno dominantna komponenta eteričnog ulja origana je timol (do 65,7%), zatim karvakol (do 42%) i γ –terpinen (do 33,14%).

Lekovitost

Ovaj začin je dobar sedativ, sekretolik, karminativ, digestiv, stomahik, analgetik, antireumatik, antispasmolitik, antitoksik, antiviral, baktericid, diaforetik, diuretik, ekspektorans, febrifug, fungicidal, rubefaciens, stimulant. Jak je antiseptik, a njegovo eterično ulje (5%) u tinkturi od ruzmarina upotrebljava se za utrljavanje spolja u lečenju reumatizma i obolelih zglobova.

Upotreba

Koriste sevrhovi grančica u cvetu nakon sušenja i usitnjavanja, u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu u jelima od testa i mesa.

Narodna imena

Vranilova trava, crnovrh, mravinac, džodžan, bakina dušica, vranilovka.

Paprika Capsicum anum L.

Istorijat i rasprostranjenost

Paprika je poreklom iz Srednje i Južne Amerike. Najstariji istorijski podaci o proizvodnji paprike pronađeni su u Peru-u. Pronađene su gravure plodova paprike i posude sa njenim plodovima od pre više hiljada godina.
U Evropu je paprika preneta u XVI veku; prvo je gajena u Portugaliji, a zatim se brzo proširila i u ostalim evropskim državama. U Srbiju je paprika preneta u XVII veku.
Danas su najveći proizvođači paprike u Aziji, Evropi i Americi.

Botaničke i morfološke karakteristike

Paprika je jednogodišnja, a u tropskim krajevima višegodišnja, zeljasta biljka. Ima jako razgranat i žiličast koren. Stablo je razgranato visine 30cm-1m, a može dostići i 2m. List je gladak, jajast sa zašiljenim vrhom, svetlo do tamnozelene boje. Veličina lista je u korelaciji sa veličinom ploda.Cvet je dvopolan, izrasta pojedinačno, a nalazi se u pazuhu lista. Bele je do žućkaste, vrlo retko ljubičaste boje. Plod paprike je šuplja bobica različite veličine. Oblik ploda je kupast ili loptast. Boja paprika može da bude: bela, bledožuta, žuta, žutozelena, tamnozelena, narandžasta, svetlocrvena i tamnocrvena. Seme paprike je pljosnato, bubrežastog oblika, tanko, glatko i bledožute boje.

Hemijski sastav

Hemijski sastav paprike obuhvata: ugljene hidrate, proteine, masti, eterična ulja, mineralne materije, celulozu, karotine, vitamine. Od ugljenih hidrata najviše sadrži šečere iz grupe monosaharida i disaharida. Glukoza čini 90-98% sadržaja monosaharida. Količina eteričnih ulja zavisi od koncentracije prisutnih alkaloida. Od vitamina paprika sadrži značajne količine vitamina C (100-300 mg/100g), vitamina B1 (60 mg/100g) i vitamina B2 (30 mg/100g). Sadrži i vitamin A, B6, E, pantotensku i nikotinsku kiselinu, vitamin H. Vitamin A je u formi provitamina kao β-karotin i kriptoksantin. Bogat sadržaj mineralnih materija ukazuje na visoku fiziološku vrednost paprika u ishrani ljudi; najviše sadrži kalijuma (150-250 mg/100g), fosfora (20-46 mg/100g) i dr. Pored makroelemenata paprika sadrži i važne mikroelemente: baker, cink, kobalt, mangan i dr.

Lekovitost

Lekovitost paprike potiče od kapsaicina; deluje antiseptički, u probavnom sistemu sprečava razvoj bakterija trulenja, poboljšava apetit i varenje hrane (pospešuje lučenje želudačnog soka). Pozitivno utiče na sluzokožu creva i njihovu peristatiku. Povećava nivo histamina u krvi, čime podiže imunitet organizma posebno prema reumatskim obolenjima. Utiče na površinsku kapilarnu cirkulaciju zbog prisutnosti jedinjenja citrina; povećava se elastičnost i propustljivost kapilara, što je korisno u lečenju arterioskleroze. Zbog značajnog sadržaja kalijuma paprika ima i određena diuretska svojstva i antikancerogeno dejstvo. Sokom od paprike leče se razni upalni procesi kao što su upala grla ili počeci infektivnih oboljenja. Takođe, sokom paprike može da se spreči opadanje kose tretmanom spolja.

Upotreba

Paprika se koristi sveža i osušena u prehrambenoj industriji, a u kulinarstvu za pripremuraznih jela sa mesom, čorbi i salata.

Narodna imena

Za ljutu papriku: ljutika, paparata, paprata, paprica, meunka, paprica, pasji džumbir, peca, peverun, piper,piperka, specija, turski popr, crveni piper, čuška, čušpa. Za sortu širokog i mesnatog ploda: babura, boošara, bobošarka, bobuška, baburača, buarača, dolma, tolundža. Za papriku sitnog ploda: adamova jabuka, džinka, crešnjarka, a sa sitnim dugim plodom: menđuraša, feferon, mesečarka i dr.